Povlenski Vrt časti

U rang najznačajnijih valjevskih kulturnih događaja organizovanih na najvišem nivou, poput Desankine i Ljubine nagrade koje u Brankovini dodeljuje Gradska biblioteka i izložbi slika u Modernoj galeriji, svrstao se onaj koji se minulog vikenda dogodio na Povlenu.

Otvoren je Vrt časti.

Utisak je da se ne zna šta je bilo lepše. Da li planinski ambijent, sam Vrt časti, pažnja domaćina, izbor gostiju, obraćanja sa merom ili program svečanosti.

Početak je septembra a Povlen se potrudio da posebno bude gostoprimljiv.

Predvečerje samo što nije a još topao i sunčan dan. Lepa dobrodošlica a trpeza ljubavi pripremala se kao zahvalnost domaćina na razumevanju i poštovanju svega onoga o čemu brine Udruženje „Beli Povlen“.

Vrt časti je na planinskom prostoru legao kao „kec na desetku“. Uklopio se na Кneževom polju tako da lepše ne može biti. Ideju za njega dalo je Udruženje, sa Matijom i Dušanom, izgradila ga je firma „Ingrap Omni“ a projekat je mladih arhitekata „Кej-a“. Predivan amfiteatar sa drvenim skulpturama znamenitim Povlencima.

A onda veliki gest akademika Matije Bećkovića, prvog čoveka „Belog Povlena“. Umesto govora, kako se to obično dešava, pesma TRI, posvećena trima Povlenima. Napisana baš za ovu priliku.

TRI

Tri strofe za tri Povlena

Tri Povlena zbor zborili

Jedan drugom govorili

Tri smo prsta gde je alku

Srpski Noje vezo barku

Oj Povlene brate mio

Mali nas je nadvisio

I neka je tek će rasti

Na njemu je i Vrt časti

Tri Povlena tri su prsta

A Povlen je heroj Кrsta

Кoji će nas uvek spasti

Od potopa i propasti

Vladiki valjevskom Isihiju preostalo je samo da blagodari Vrt časti i da se raduje što na teritoriji eparhije prisustvuje takvim svetkovinama.

U čast Vrta časti, kad je pao mrak, nesvakidašnji spektakl. Pozorišna predstava za pamćenje.

Pod Povlenskim zvezdama prvi put „Milutin“. Veliki naš glumac, a Valjevac, pa još i Povlenac, Nenad Jezdić, više od dva sata, bez pauze, u originalu znam, tumači Milutina, srpskog seljaka i ratnika koji ispoveda i osvetljava neke najvažnije trenutke istorije Srba.

Svi koji su trebali, sede u amfiteatru, ne mare na hladnoću, prepušteni dešavanjima na sceni.

Povlen je dodatno bio obasjan punim mesecom a meni se činilo da su tu negde i književnici Radovan Beli Marković i Petar Pajić, koji umesto besede hoće da šapnu: hvala Povlenci.

Pre ponoći i trpeze časti, domaći čaj mnogima je bio dragocen napitak pošto je na Povlenu noć bila sve hladnija. Jedino je glavnom domaćinu i strategu cele priče Dušanu Mihajloviću bilo toplo oko srca, videlo se to u njegovim očima, jer sve je ispalo kako treba, možda i više od očekivanja.

R. Lazarević

Fotografije AS media